U godinama najstrašnijeg Staljinovog terora, između dva svetska rata, ovaj čudak i višestruko talentovani čovek rugao se "neprivlačnoj stvarnosti" i tako što se oblačio kao Šerlok Holms ili kao svoj izmišljeni stariji brat, bivši privatdocent Sankt-Peterburškog univerziteta, Ivan Ivanovič Harms; nije se razdvajao od lule i svuda sa sobom vodio je svoju belu pudlicu; svirao je klavir i posećivao operu, a osim priča i pesama za decu i odrasle, ostavio je za sobom i nekoliko vrednih grafika i crteža (npr. Dan, 1919, Astronom, 1919, Elementi azbuke, 1920, Tot, egipatski bog mudrosti, 1924, Čudo, 1919), u svom stilu i u duhu avangardne umetnosti svoga vremena, krećući se u krugu ruskih slikara oko K. Maljeviča, A. Tufanova, Alise Poret, V. Tatlina (koji je ilustrovao nekoliko Harmsovih knjiga za decu) i dr.
Zbog ranijih nastupa sa avangarnom grupom "Oberiu" i svojih knjiga za decu uhapšen je 1931. godine i osuđen za "kontrarevolucionarnu zaveru u oblasti dečje književnosti". Ubrzo je pušten, ali je nakratko ponovo uhapšen 1937. zbog pesme "Iz kuće je izašao čovek" i, konačno, krajem 1941, pod optužbom da je nemački špijun, uhapšen je i po treći put i poslat na prisilni rad, gde je nekoliko meseci kasnije, u logorskoj duševnoj bolnici, umro od gladi.
U zimu 1942, piščev prijatelj i savremenik, kompozitor Jakov Semjonovič Druskin, rizikujući život, ušao je u Harmsovu opustošen stan u Lenjingradu i iz njega izašao sa koferom Harmsovih rukopisa, koji je potom vukao sa sobom i čuvao sve godine evakuacije i nekoliko decenija posle rata. Tada verovatno nije ni sanjao kakav će odjek i uticaj ovaj pisac imati na posleratne generacije ruskih pisaca. Koliko su njegovi koreni u ruskoj i svetskoj književnosti izučeni i omeđeni (Dostojervski i Hamsun, Mejrink i Kozma Prutkov, Gogolj i Saltikov-Ščedrin, Luis Kerol i Edvard Lir), toliko još ostaje otvoreno pitanje njegovog uticaja na savremenu književnost, pre svega u Rusiji. D. Prigov, Lj. Petruševska, A. Galič, H. Sapgir, S. Dovlatov, J. Popov i drugi ruski pisci pisali su u duhu Harmsovih apsurdnih minijatura ili mu otvoreno priznavali uticaj. Osim toga, posle drama Harmsa i Vedenskog krajem 20-tih godina ( "Jelizaveta Bam" izvedena je 24. januara 1928), o njima se može se govoriti kao o pravim začetnicima teatra apsurda, dve decenije pre Beketa i Joneska.
Šezdesetih godina, u vreme prvog talasa "odmrzavanja" i rehabilitacija u SSSR-u, obelodanjeno je i Harmsovo stvaralaštvo. Njegovi rukopisi se šapirografišu i množavaju u samizdatskim izdanjima u Sovjetskom Savezu i otad počinje drugi život ovog pisca. Danas se u Rusiji gotovo svake godine objavi poneki izbor iz Harmsovog stvaralaštva, a odnedavno je ovaj pisac dostupan ruskom čitaocu i preko Interneta.
Kao u većini pomenutih izbora, i u sva tri izdanja srpskog prevoda - D. Harms, Slučajevi, Beograd, 1982(1), 1989 (2), 1995 (3) - tako je i u ovom elektronskom izdanju Harmsovo stvaralaštvo predstavljeno ciklusom kratkih priča i komada "Slučajevi", koji je Harms sam pripremio za štampu, zatim novelom "Starica", dramom "Jelizaveta Bam", i izborom iz dnevničkih zapisa i lične prepiske.
Pored "Slučajeva", među samizdatskim izdanjima 70-tih godina kružio je i ciklus književnih anegdota pripisivanih Harmsu, tj. anegdota iz života ruskih pisaca koje su, na osnovu Harmsovih "uzoraka" (ukupno sedam anegdota iz Puškinovog života i nekoliko književnih viceva o Pasternaku, Alekseju Tolstoju, Olgi Forš i drugim njegovim savremenicima, uglavnom iz kruga "oberiuta"), sa uspehom pisali moskovski pisci V. Pjatnicki i H. Dobrohotova. Ove anegdote su kasnije izazvale lavinu sličnih tekstova i danas već predstavljaju zaokružen korpus koji nastavlja liniju književnih anegdota u ruskoj literaturi još od 18. veka. Likovi pisaca u ovim vicevima su, kao i u Harmsovim antipričama, "papirnati" likovi, likovi-znaci, koji sadrže i izvesne kvazipsihološke crte svojstvene likovima umetničke bajke. S druge strane, u tekst su vešto inkorporisane istorijske činjenice koje dozvoljavaju da se ove anegdote dožive kao univerzalna parodija na svaki pokušaj stvaranja književne istorije i književne biografije kao žanra. Utoliko više činilo nam se opravdanim da umesto imena pravih autora ovih anegdota (koji su se svesno krili iza Harmsovog imena) u njihovom potpisu, na neki način, ostane ime njihovog duhovnog tvorca.
Imajući u vidu da je Harms u poslednjih desetak godina i u Jugoslaviji doživeo niz izdanja, pri čemu su prevodioci po svome nahođenju naslovljavali brojne Harmsove nenaslovljene priče, pridržavali smo se načela da u takvim slučajevima naslove dajemo u zagradi i tako izbegnemo mogućne zabune. Unutar pojedinih celina, priče i kratki komadi dati su hronološkim redom, kada je datum njihovog nastanka bio poznat.
Ovo elektronsko, demo-izdanje rađeno je sasvim po ugledu na novo, dopunjeno srpsko izdanje, objavljeno krajem 1995. u biblioteci "Reč i misao" izdavačke kuće "Rad" iz Beograda.
Prevodilac
© Yurope. Poslednja izmena 10. januara 1996.
