У годинама најстрашнијег Стаљиновог терора, између два светска рата, овај чудак и вишеструко талентовани човек ругао се "непривлачној стварности" и тако што се облачио као Шерлок Холмс или као свој измишљени старији брат, бивши приватдоцент Санкт-Петербуршког универзитета, Иван Иванович Хармс; није се раздвајао од луле и свуда са собом водио је своју белу пудлицу; свирао је клавир и посећивао оперу, а осим прича и песама за децу и одрасле, оставио је за собом и неколико вредних графика и цртежа (нпр. Дан, 1919, Астроном, 1919, Елементи азбуке, 1920, Тот, египатски бог мудрости, 1924, Чудо, 1919), у свом стилу и у духу авангардне уметности свога времена, крећући се у кругу руских сликара око К. Маљевича, А. Туфанова, Алисе Порет, В. Татлина (који је илустровао неколико Хармсових књига за децу) и др.
Због ранијих наступа са авангарном групом "Обериу" и својих књига за децу ухапшен је 1931. године и осуђен за "контрареволуционарну заверу у области дечје књижевности". Убрзо је пуштен, али је накратко поново ухапшен 1937. због песме "Из куће је изашао човек" и, коначно, крајем 1941, под оптужбом да је немачки шпијун, ухапшен је и по трећи пут и послат на присилни рад, где је неколико месеци касније, у логорској душевној болници, умро од глади.
У зиму 1942, пишчев пријатељ и савременик, композитор Јаков Семјонович Друскин, ризикујући живот, ушао је у Хармсову опустошен стан у Лењинграду и из њега изашао са кофером Хармсових рукописа, који је потом вукао са собом и чувао све године евакуације и неколико деценија после рата. Тада вероватно није ни сањао какав ће одјек и утицај овај писац имати на послератне генерације руских писаца. Колико су његови корени у руској и светској књижевности изучени и омеђени (Достојервски и Хамсун, Мејринк и Козма Прутков, Гогољ и Салтиков-Шчедрин, Луис Керол и Едвард Лир), толико још остаје отворено питање његовог утицаја на савремену књижевност, пре свега у Русији. Д. Пригов, Љ. Петрушевска, А. Галич, Х. Сапгир, С. Довлатов, Ј. Попов и други руски писци писали су у духу Хармсових апсурдних минијатура или му отворено признавали утицај. Осим тога, после драма Хармса и Веденског крајем 20-тих година ( "Јелизавета Бам" изведена је 24. јануара 1928), о њима се може се говорити као о правим зачетницима театра апсурда, две деценије пре Бекета и Јонеска.
Шездесетих година, у време првог таласа "одмрзавања" и рехабилитација у СССР-у, обелодањено је и Хармсово стваралаштво. Његови рукописи се шапирографишу и множавају у самиздатским издањима у Совјетском Савезу и отад почиње други живот овог писца. Данас се у Русији готово сваке године објави понеки избор из Хармсовог стваралаштва, а однедавно је овај писац доступан руском читаоцу и преко Интернета.
Као у већини поменутих избора, и у сва три издања српског превода - Д. Хармс, Случајеви, Београд, 1982(1), 1989 (2), 1995 (3) - тако је и у овом електронском издању Хармсово стваралаштво представљено циклусом кратких прича и комада "Случајеви", који је Хармс сам припремио за штампу, затим новелом "Старица", драмом "Јелизавета Бам", и избором из дневничких записа и личне преписке.
Поред "Случајева", међу самиздатским издањима 70-тих година кружио је и циклус књижевних анегдота приписиваних Хармсу, тј. анегдота из живота руских писаца које су, на основу Хармсових "узорака" (укупно седам анегдота из Пушкиновог живота и неколико књижевних вицева о Пастернаку, Алексеју Толстоју, Олги Форш и другим његовим савременицима, углавном из круга "обериута"), са успехом писали московски писци В. Пјатницки и Х. Доброхотова. Ове анегдоте су касније изазвале лавину сличних текстова и данас већ представљају заокружен корпус који наставља линију књижевних анегдота у руској литератури још од 18. века. Ликови писаца у овим вицевима су, као и у Хармсовим антипричама, "папирнати" ликови, ликови-знаци, који садрже и извесне квазипсихолошке црте својствене ликовима уметничке бајке. С друге стране, у текст су вешто инкорпорисане историјске чињенице које дозвољавају да се ове анегдоте доживе као универзална пародија на сваки покушај стварања књижевне историје и књижевне биографије као жанра. Утолико више чинило нам се оправданим да уместо имена правих аутора ових анегдота (који су се свесно крили иза Хармсовог имена) у њиховом потпису, на неки начин, остане име њиховог духовног творца.
Имајући у виду да је Хармс у последњих десетак година и у Југославији доживео низ издања, при чему су преводиоци по своме нахођењу насловљавали бројне Хармсове ненасловљене приче, придржавали смо се начела да у таквим случајевима наслове дајемо у загради и тако избегнемо могућне забуне. Унутар појединих целина, приче и кратки комади дати су хронолошким редом, када је датум њиховог настанка био познат.
Ово електронско, демо-издање рађено је сасвим по угледу на ново, допуњено српско издање, објављено крајем 1995. у библиотеци "Реч и мисао" издавачке куће "Рад" из Београда.
Преводилац
© Yуропе. Последнја измена 10. јануара 1996.
