Страница из Хармсове бележнице, 1931. године

(1932. Курск)

Сам сам. Сваке вечери Александар Иванович негде иде, и ја остајем сам. Газдарица леже  рано и закључава собу. Суседи у остале четири собе спавају и само ја остајем да седим сам  у својој малој соби и палим петролејку.

Ништа не радим: у мене се увлачи ледени страх. Ових дана седим код куће јер сам озебао и  добио грип. Већ недељу дана имам малу температуру и осећам болове у крстима. Али зашто ме боле крста, зашто већ недељу дана имам температуру, зашто сам болестан и  шта да радим? Мислим о томе, ослушкујем мене у свом телу и почињем да се плашим. Од  страха срце почиње да ми бије, ноге да се хладе и језа да ме хвата за потиљак. Сада сам  тек схватио шта то значи. Потиљак ми се гњечи одозго, и чини се да ће ми ускоро цела глава  бити згњечена, када ћу изгубити способност да пратим своје расположење и убрзо полудети.  Читаво тело обузима слабост, почевши од ногу. Одједном се јавља мисао: шта ако то није  од страха, него је страх од тога. Онда ми бива још горе. Чак  ми не полази за руком да  одагнам мисли од тога. Покушавам да читам. Али оно што читам постаје одједном  провидно, и опет видим свој страх. Када би само Александар Иванович шти пре дошао! Али не  треба му се надати за мање од два сата. Сада он шета са Јеленом Петровном и износи јој  своје погледе на љубав.

* * *

Већ је уторак, 22. новембра, 1 час и 20 минута по астрономском времену и 2 сата и 20 по  грађанском. 

Тек што сам ово записао у дневник, одједном нестаде струје, што се у последње време  често дешава. Ове редове још исписујем при светлости. Живим неправилно. Ништа не радим и  одлазим на починак веома касно. Мало сам тужан јер сам се посвађао са Естхер, ја ипак,  ма колико она по карактеру и свом васпитању била сасвим супротна од мене, волим Естхер.

* * *

(24. новембар. Четвртак)

Данас сам спавао до један. Онда сам телефонирао и одвезао се до Житкова да позајмим  50 рубаља. И позајмио сам. Одвезао Фрау Рени. Нешто сам прегризао и, отишавши код  Лоењенберга, заједно с њим упутио се Житкову. Кући сам се вратио у 12,20.

* * * (Четвртак, 1. децембар)

Од раног јутра сам се дао у потрагу за новцем. Али коме год да сам телефонирао, није  имао. Отишао сам Шварцу. Код куће је била само Јекатерина Ивановна и жалила се на потпуну  беспарицу.

Нигде нисам могао да нађем новаца. Телефонирао сам Алиси Ивановној и то јој рекао.  Саосећала је са мном. Опраштајући се, рекла је: +До виђења, драги Даниле Ивановичу.+ Чини  ми се да је рекла +драги+. Увече сам био код Липавског. Ни тамо нису имали пара.  Липавски ми је читао своју бајку +Менике+. Прича је била лоша и ја сам је нагрдио. Тамару  Александровну и Валентину Јефимовну сам чупао за косу. Уопште, кревељио сам се и  оставио лош утисак. Кући сам се вратио двојком до Невског.

* * *   (крај одломка) * * *

© Yurope, poslednja izmena 31. decembar 1995.