Kritika
stripa Carlo Della Contea
Izgleda da je
veliki talas koji je podigao Ian Fleming sa svojim agentom 007 definitivno
nestao.Sada postoji oseka: u filmu "Casino Royal" James
Bond je sveden na minimum,parodiran,unisten.U ovom novom stripu
u kome se govori o avanturama tajnog agenta Alana Forda,vodi se
racuna o novoj situaciji: spijunske avanture su izgubile svoju mracnu
konotaciju,kriminalisticke spletke se pretvaraju u burlesku a likovi
nisu crnobeli,obelezeni ili kao potpuno pozitivni ili potpuno negativni,vec
iznijansirani,puni trikova,jadnici uhvaceni u zamku intriga koje
ih prevazilaze.Alan Ford od koga su autori hteli da naprave antiheroja,veoma
lici na mladica iz susedstva,sa istim manama,nesrecnog,nespretnog
i bojazljivog, iako mu je posle svega sreca ipak naklonjena:kad
bi igrao na lutriji,cak bi i dobio.
Veliko otkrice Maxa Bunkera je bilo sto je promenio lik Paperina
(patka koji je u vecitom traganju za poslom koji bi bio njega dostojan
a pri tom nema neku zelju da radi) i dao mu ljudsku dimenziju prijatnog
coveka iako previse mladalackog izgleda.Crtac Magnus je imao u vidu
Petera O'Toolea ali mu je iz ociju uklonio one neugodne,neuroticne
odbljeske. Zatim,u saglasnosti sa piscem tekstova smestio je lik
Alana Forda u zlocinacke gradske cetvrti. Otislo se korak dalje
od "Casina Royal" i slicnih stvari gde je parodija u likovima
a ne u drustvenim miljeima u kojima se krecu,to su po pravilu izuzetno
bogata,luksuzna drustva koja se razmecu svojim bogatstvom i dosadom,jeduci
ostrige i ispijajuci Dom Perinjon.Ovde prisustvujemo totalnoj degradaciji
tzv."fatalnog" okvira i njegovog preobrazaja u scenografiju
Barbonia Sitija. Tradicionalno oruzje je bilo:pistolj sa prigusivacem,instrumenti
za mucenje,licni avioni itd.A sada:prigusivac je zamenjen limenkom,pistolji
su dotrajali,instrumenti za mucenje su ruke mucitelja.Kancelarije
uopste ne lice na one u kojima rade agenti sa duplom nulom:slabo
placen,spijun slucajem,bez ozbiljnog zanimanja Alan Ford je deo
drustva koji zivi u bednim stracarama koje pritiskaju neboderi u
kojima,kako kazu autori,zive drugi koji nemaju da rade jedan tako
kukavan posao kao sto je tajni agent. Nasilje!?Pomalo,ali sve u
funkciji smeha.Alan Ford je vec u prvom zadatku pohvaljen zato sto
nije pucao ni na koga.Covek bi pomislio da je to znak plemenitosti
i da je sef postenjacina koja ne zeli zrtve.Medjutim njegovo je
geslo da ne treba da se puca jer meci kostaju.Ali ubiti nozem,ne
samo da je dozvoljeno vec je i preporucljivo.
007 je neodoljivi Don Juan,markantni lepotan i pomalo necovecan
maco tip koji osvaja zene, dok Alan crveni u drustvu neke devojke.Magnus
je crtac crnog stripa ali je ovog puta bio umeren,sacuvao je izvesne
tipicne stilisticke teme ovog zanra,obojio ih ironicnim tonom i
time ih obnovio iz korena.Pogledajte samo jezive i zlokobne karikature:u
svakoj ima namigivanja,znakova....igra se odvija na jednom srdacnom
nivou,likovi kao da traze izvinjenje od citaoca zbog svoje neadekvatnosti,nesposobnosti
da odgovore mitu heroja,da povecaju svoju visinu za nekoliko santimetara.....Situacije
mogu da budu i nenormalne (Alan Ford koji plese sa staricom zaljubljenom
u njega,a koja mu stavlja lisice) ali uvek depresivne.Nema egzaltacije
velicine,samo beda raspustenost,oronulost i zalosna lica (prvenstveno
lica protagonista). I svaki put osecaj zbunjenosti zbog jedne neprijatne
i bedne realnosti pune zamki i okrutnih udaraca sudbine u okviru
koje sebi krci put jedan prijatan mladic,Alan.On poseduje agilnost
koja se savrseno slaze sa njegovom dugackom figurom,a mozda i prirodni
instinkt boksera koji zna gde da plasira pesnicu.Ali sve sanse ovog
nesrecnika tu se i zavrsavaju.Iako je bojazljiv, plasi se i sopstvene
senke,ipak nije tesko videti na usnama ovog neobicnog protagoniste
slab osmeh naklonosti,kao da shvata da goloruk covek kao on mora
da ljubazno doceka nesrecnu sudbinu i da kap voska moze imati vrednost
sujeverja.Prirodno,po tom uzoru pisac teksta i crtac se krecu neverovatnom
brzinom,iz psovke i hiperbole,tako na primer,tajni agent,donosilac
dragocenih vesti na konju od razbijenog bicikla,opremljen kao biciklista
iz 1910 , i to u ogromnom zakasnjenju jer mu je pukla guma. Alanovom
kolegi Bobu Roku,odevenom kao Sherlock Holmes,crtac Magnus je poklonio
svoj lik u vidu autokarikature.
Crtac ovih stripova, sto ce citaocu biti sasvim jasno,ima izrazit
scenografski ukus: potrebno je reci da se jedno vreme bavio scenografijom
i da ga to jos uvek zanima.Magnus je iz Bolonje ozenjen je,profesor
crtanja i kolekcionar oruzja.Kad je strip u pitanju uzori su mu
pre svega Walt Disney a donekle i Jakoviti.Mislim da se njegova
prava crtacka licnost ogleda pre u grotesknom stripu nego u onome
sto zovemo "crni" strip.To se opaza u agresivnosti, furioznom
i profanom naboju,u njegovom nacinu stvaranja iznijansiranih karikatura,sa
retkom tvrdoglavoscu za jednog crtaca stripova koji zeli da opise
komicne avanture i gde se scene smenjuju vrtoglavom brzinom.Njegovi
likovi pripadaju jednom rastrkanom,olinjalom svetu punom zakrpa
i melema od voska.U sustini,oni su verodostojni i podsecaju nas
na slavne prethodnike od pre nekoliko decenija:na filmove kao sto
su oni o gorkoj Americi,ili jos vise na francusku skolu,gde rite
imaju pitoreskno znacenje.Upravo je to kljuc za Magnusa i Bunkera,alaudiraju
na jedan "deja vu".tako udaljen od njih i po nacinu gledanja
na iste stvari.Zaista, iskrivljena realnost koju evociraju,nema
programski nikakvu sociolosku verodostojnost. Prihvatljivo je i
verodostojno samo na grafickom planu i tu je kraj.Kao i Jakoviti,Magnus
ima svoj vlastiti ritam kome zrtvuje sve drugo:bitno je da se ideja
rodi u pravom trenutku. Da bi se nadoknadili svi drugi nedostaci,Alanu
Fordu su date ljupkost i lepota.To je jedini muski lik koji nije
odbojan.Izgleda da je crtac bio darezljiviji prema zenama.Oba zenska
lika i crna lepotica i plavusa su ugodnog izgleda.Ali samo da bi
jos vise istakle Alanov poraz kada pokusava da ih osvoji uprkos
buducoj nespretnosti.Treba da se precizira i neodredjeno pravilo
koje vlada pricom:to je neprilika i antipatija. Ako je zena zla,Alan
je matira,ako je drazesna desava se suprotno i to sa neumoljivom
tacnoscu.To je komedija dvosmislenosti ali obojena agresivnom crtom
Max Bunker objasnjava da je Alan Ford ime koje se lako prevodi na
sve jezike.Alan je obucen u usku crnu rolku i pantalone bas kao
baletan,na isti vragolasto-baletanski nacin uspeva da se izvuce
iz bujice udaraca koji su mu upuceni.Kao u svima koji su usamljeni
i u njemu se oseca pesnik:tema se nazire tako sto se Alan predtavlja
kao caplinovski lik koji zivi sam,nezakonito u jednom golubarniku,sanjalica
koji u svakom novom danu vidi tracak bolje buducnosti.To daje odredjenu
psiholosku gustinu Alanovom liku,zajedno sa drugim osobina koje
ga cine antiherojem posle niza heroja u spijunazi.Jos je bitnije
njegovo graficko prisustvo, njegov"znak" koji se ostvaruje
djavolskom pantomimom izmedju sarkasticnog i jezivog u formi avanture.
Carlo della Conte
(natrag na textove
ili na vrh stranice)
|